Teritorijalna ili kulturna autonomija za nacionalne manjine? Studija slučaja Republike Srbije

Чињеница је да у многим демократским државама територија представља важан аспект очувања мањинске аутономије. Међутим, у овом раду желимо изнети и одбранити претпоставку да се мањинска права и ниво мањинске самоуправе могу повећати и унапредити и путем институција које не морају нужно садржати територијалну компоненту. Тврдимо да је институције везане за побољшање права и друштвено-политичког положаја националних мањина корисније засновати на институционалним моделима културне аутономије, односно нетериторијалним моделима управљања, као и на принципу слободног удруживања појединаца у циљу делегирања политичке моћи и процеса доношења одлука на мањинско становништво. Ову тврдњу изнећемо у три корака, где први корак подразумева изношење теоријске аргументације која осликава разлоге због којих модели културне аутономије пружају – у односу на моделе територијалне аутономије – потпунији институционални оквир за мањинску управу и за интеграцију националних мањина у односу на моделе територијалне аутономије. Други корак тежи да емпиријски испита ову тврдњу на студији случаја Републике Србије, државе која примењује и територијални и културни модел аутономије, што је чини савршеним примером за упоредну анализу два модела. Трећи корак подразумева обједињавање теоријског оквира и емпиријских проналазака ради предлагања најоптималнијег модела нетериторијалне културне аутономије за самоуправу националних мањина у Републици Србији.