Primena etike secesije u proceni opravdanosti zahteva za otcepljenjem u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi

Filozofi koji se pozivaju na tradiciju liberalne političke misli pružili su značajan doprinos studijama normativne etike razmatrajući opravdanost kolektivne težnje ka teritorijalnom osamostaljenju. Ipak, ostali su nedorečeni po pitanju načina na koji otcepljenje treba sprovesti kako bi i sâm postupak stvaranja nove države bio legitiman. Prvi naučni cilj disertacije stoga nalaže oslanjanje na temeljno promišljenu normativnu etiku secesije radi razvoja nedovoljno razrađene primenjene etike sticanja nezavisnosti, s namerom formulisanja ‘upotpunjene liberalne etike secesije’; etičkog okvira pomoću kog se separatističke tendencije mogu vrednovati kako na osnovu njihove moralne valjanosti, tako i na osnovu mogućnosti/pravednosti njihove realizacije. Drugi naučni cilj stremi primeni tog okvira pri evaluaciji secesionističkih zahteva i aktivnosti na prostoru Istočne i Jugoistočne Evrope, ali i pri koncipiranju rešenja za konkretne teritorijalne sporove sa datog geopolitičkog prostora. U tom smislu, predlažu se: a) primenjivi postupci odvajanja od centralnih vlasti u slučajevima gde su zahtevi za otcepljenjem valjani i b) upotrebljivi modeli autonomnog vršenja vlasti ili podele suvereniteta nad teritorijama na kojima težnja ka secesiji nije opravdana/ostvariva. Primenom metode uspostavljanja refleksivne ravnoteže dolazi se do zaključka da višefazni postupak delegiranja političkih ovlašćenja (poput devolucije u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde je dozvoljen i plebiscit o otcepljenju Škotske), u kombinaciji sa kaskadnim referendumima i srodnim procedurama (nalik onima korišćenim pri odvajanju švajcarskog kantona Jura od kantona Bern), predstavlja najpoželjniji vid internog uvećavanja autonomije, ali i moralno najopravdaniji način sticanja nezavisnosti, kako u teoriji, tako i u praksi.